⚓️ Neki se još pitaju kuda si otišla sa Ade, a drugi te već polako zaboravljaju.
⚓️ Baš neki dan, onaj stari gospodin Pešić primeti da te dugo nema na reci. Sećaš li ga se? On još uvek uporno vesla u svom predratnom skifu, uzvodno, uz maticu, sve do ostružničkog mosta. Nizvodno samo curi i čita ruske klasike.
⚓️Znam da te to više ne zanima, ali i ja sam još u starom sidrištu. U istom onom čamcu i sa istim motorom od četiri konja. Trebalo nam je uvek mnogo vremena da savladamo reku i pobegnemo što dalje od ostalih, ali kad bismo stigli gore do Makiša, zaboravljali smo nevolje, staru četvorku i umašćene svećice. Bili smo siromašni da se skijamo na vodi, pa sam te vukao na konopcu uz reku. Najlepša haljina u kojoj sam te ikada video bila je ona, od vode. Navlačila si je na golo telo. Oko tebe je proplovljavalo uvelo lišće maestra Kosme, perje rečnih galebova i poneka osamljena pivska boca, koja je klimatajući grlićem hitala da se ulije u Dunav.
⚓️ Čuo sam da si postala stjuardesa. Lepo. Vise, znači ne plivaš. Sada letiš. I više ti nista nije daleko. Kažu da spavaš u Dubaiju, da si na smeni u Singapuru; pričaju da kupuješ haljine u Hong-Kongu, a nakit kod Tifanija na Petoj aveniji…
⚓️ Više ne mirišeš na reku, nego na aerodromski djuti-fri šop. Sada najzad možeš da kupiš Kabošar, Gorlen, Ferst, Opijum – sve one mirise koje si toliko želela; da pušiš dugačke cigarete od sto milja i da ih pališ zlatnim upaljačem. A nekada, na Savi, kada bismo ostali bez šibica, održavali smo večnu vatru – žar na žar!
Koliko dugo te nema na reci?
⚓️ Avioni često preleću Adu. Tada mislim, možda si u nekom od njih i za svaki slučaj mašem. Baciš li neki put pogled dole, na nas? Ili više nemaš vremena ni za to?
Ja sam dobro. Život je nekako sve kraći, godine lete, meseci brzo prodju – samo dan kao da nema kraja, otkad te nema na Savi. Momo Kapor